Ukapljivanje gasa se postiže odgovarajućim ciklusima ukapljivanja na osnovu svojstava gasa, temperature kondenzacije i zahteva upotrebe. Tipični ciklusi uključuju cikluse prigušivanja tečnosti, cikluse ukapljivanja sa ekspanderima, cikluse gasnog frižidera i kaskadne cikluse hlađenja (tj. više radnih medija, višestruki ciklusi prethodnog hlađenja).
Ciklusi prigušivanja (Lindeovi ciklusi) i Claudeovi ciklusi sa ekspanderima su tipični rano{0}}razvijeni ciklusi ukapljivanja. U pogledu jedinične potrošnje energije za ukapljivanje, ciklusi sa ekspanderima i predhlađenjem tečnim azotom imaju veću efikasnost, ciklusi prigušivanja imaju nižu efikasnost, a ciklusi ukapljivanja vodonika hlađeni helijumom- su u sredini. Ciklusi prigušivanja se češće koriste u malim- postrojenjima zbog svoje jednostavnosti i pouzdanosti; ciklusi sa ekspanderima imaju visoku efikasnost i široko se koriste u velikim-postrojenjama. Trenutno uobičajene tehnologije suvog hlađenja zasnovane na helijumu, kao što je hlađenje pulsnim cijevima, hlađenje Gifford-McMahon (GM hlađenje) i Stirlingovo hlađenje, mogu obezbijediti kriogena okruženja za prethodno hlađenje i mogu se koristiti za zamjenu tekućeg helijuma. Ukapljivanje vodonika zahtijeva rukovanje toplinom konverzije između orto- i para-vodika i jačanje brtvljenja.